Зла ме гоне, а Господ ме куша:
Да ли мука моју веру мења?
С мукама се бори моја душа
И пролази кроз сва искушења.
Ја не могу од свог верног претка
Да се кидам као лист са гране
И да на дан Великога Петка
Не целивам Исусове ране.
Вера моја бесмртност осваја:
У њој су ми и отац и наја,
И сви преци до претка онога,
Што се први прекрсти с три прста,
И крштењем све потомство сврста
Око свога распетога Бога.
ПЕСМЕ МИЛАНА М. ПЕТРОВИЋА
"У часу бола, кроз сузу што блиста, jа често гледам у очеву слику, jер мој је отац личио на Христа, по своме срцу, и души, и лику..."
ОЛТАР НА ДНУ ВРЕЛЕ ДУШЕ
О нашем песнику Милану М. Петровићу мало се зна.
За њега су чули само добри познаваоци српске књижевности у емиграцији. Родио се првог јануара 1902. године у Влакчи. У Београду је, 1938. године, штампао збирку “Зубља родољубља” и то је било последње што је објавио у отаџбини. А за отаџбину је, како рече један песник, изгорео. То се нарочито види из његових песама писаних у логору. У Другом светском рату одведен је у немачко заробљеништво, али је и у логору певао о својој вери и традицији. У Оснабрику, 1946. године, објавио је збирку песама “ Из ропства у изгнанство”. Касније је, због неслагања са комунистичком идеологијом, одбио да се врати у земљу, па је емигрирао у Сједињене Америчке Државе настанивши се у Чикагу (Илиној), где је радио као обичан фабрички радник.После Другог светског рата, Петровић је објавио “ Песме изгнаника “, штампане чак у Мелбурну, 1956 године (издање библиотеке “ Српска мисао”).Пред смрт је објавио и четврту збирку под насловом “ Скамењене сузе”.Умро је 13.априла 1963. године, на Велику суботу, а сахрањен је у Либертвилу.Једна од његових последњих песама има наслов ''Вера моја'', у којој исповеда своју свету Православну веру.Веома је дирљива његова песма ''Ја'' из које се види за које се вредности песник залаже.
О нашем песнику Милану М. Петровићу мало се зна.
За њега су чули само добри познаваоци српске књижевности у емиграцији. Родио се првог јануара 1902. године у Влакчи. У Београду је, 1938. године, штампао збирку “Зубља родољубља” и то је било последње што је објавио у отаџбини. А за отаџбину је, како рече један песник, изгорео. То се нарочито види из његових песама писаних у логору. У Другом светском рату одведен је у немачко заробљеништво, али је и у логору певао о својој вери и традицији. У Оснабрику, 1946. године, објавио је збирку песама “ Из ропства у изгнанство”. Касније је, због неслагања са комунистичком идеологијом, одбио да се врати у земљу, па је емигрирао у Сједињене Америчке Државе настанивши се у Чикагу (Илиној), где је радио као обичан фабрички радник.После Другог светског рата, Петровић је објавио “ Песме изгнаника “, штампане чак у Мелбурну, 1956 године (издање библиотеке “ Српска мисао”).Пред смрт је објавио и четврту збирку под насловом “ Скамењене сузе”.Умро је 13.априла 1963. године, на Велику суботу, а сахрањен је у Либертвилу.Једна од његових последњих песама има наслов ''Вера моја'', у којој исповеда своју свету Православну веру.Веома је дирљива његова песма ''Ја'' из које се види за које се вредности песник залаже.
02 јануар 2009
ОЧЕВА СЛИКА
У часу бола, кроз сузу што блиста,
Ја често гледам у очеву слику,
Јер мој је отац личио на Христа,
По своме срцу, и души, и лику.
Дуго ме чек'о у ноћима снежним,
Чезнуо за мном, дрхтао и плак'о.
У сну је умро, са осмехом нежним,
У ковчег стављен и сахрањен тако.
И још ме чека под плочом што прска,
Јер зна да желим да ме земља српска
У недра своја стави поред оца.
"Твој отац више у гробу не лежи.
Заједно с Христом у сусрет ти бежи,
И пева псалме испред гониоца! "
Ја често гледам у очеву слику,
Јер мој је отац личио на Христа,
По своме срцу, и души, и лику.
Дуго ме чек'о у ноћима снежним,
Чезнуо за мном, дрхтао и плак'о.
У сну је умро, са осмехом нежним,
У ковчег стављен и сахрањен тако.
И још ме чека под плочом што прска,
Јер зна да желим да ме земља српска
У недра своја стави поред оца.
"Твој отац више у гробу не лежи.
Заједно с Христом у сусрет ти бежи,
И пева псалме испред гониоца! "
ВЛАКЧА
Не тражите моје село родно
Под Рудником где орлови слећу.
Ја сам Влакчу у туђину одно,
У њој живим и у њој умрећу!
Њена врела и зелени лузи,
Испод којих Јасеница хуји,
Дају миле гласе мојој Музи,
Ко да из ње певају славуји.
И сељаци моји овде сви су,
Опијени у цветном мирису,
Пропевали са шевом и зебом.
Не тражите погледима зором
Моје село под Рудничком Гором,
Ја сам Влакчу одно с њеним небом!
ЦРКВА У МОМЕ СЕЛУ
На ивици самој шумске висоравни,
Притешњене уздуж са два гола брега,
Где манастир беше из времена давни',
Кад се раја крила од збега до збега,
На скривеноме месту, са кратким видиком,
К'о сребрна кула, из прастарих бајки,
Уздиже се скромна црква са звоником,
Посвећена нашој светој Богомајки,
Столетне су букве рашириле гране,
К'о да од њих тражи природа сама,
Од временског зуба да штите и бране,
Ово свето место Господњег храма.
О, дивне лепоте! кад кроз њине гране,
Продре сунце као кроз одећу горњу,
Да у ове дивне и пролећне дане,
Још боље осветли златни крст на торњу.
Ниже сане цркве Раковица хуји,
Понекад ућути, к'о да стазу бира,
Или слуша звоно са цркве кад бруји,
Ил' молитве стида и божјег пастира...
Испред цркве спомен - над студеном водом,
С именима златним од дна па до врха:
Оних што умреше за златном слободом,
Од чијег се мача једно царство скрха...
Тај мермерни спомен биће вечни зборник,
Витезова славних којих више нема,
И причаће вечно - тај неми говорник,
Како мајка децу Отаџбини спрема...
Притешњене уздуж са два гола брега,
Где манастир беше из времена давни',
Кад се раја крила од збега до збега,
На скривеноме месту, са кратким видиком,
К'о сребрна кула, из прастарих бајки,
Уздиже се скромна црква са звоником,
Посвећена нашој светој Богомајки,
Столетне су букве рашириле гране,
К'о да од њих тражи природа сама,
Од временског зуба да штите и бране,
Ово свето место Господњег храма.
О, дивне лепоте! кад кроз њине гране,
Продре сунце као кроз одећу горњу,
Да у ове дивне и пролећне дане,
Још боље осветли златни крст на торњу.
Ниже сане цркве Раковица хуји,
Понекад ућути, к'о да стазу бира,
Или слуша звоно са цркве кад бруји,
Ил' молитве стида и божјег пастира...
Испред цркве спомен - над студеном водом,
С именима златним од дна па до врха:
Оних што умреше за златном слободом,
Од чијег се мача једно царство скрха...
Тај мермерни спомен биће вечни зборник,
Витезова славних којих више нема,
И причаће вечно - тај неми говорник,
Како мајка децу Отаџбини спрема...
СРБИЈО
Кад туђа рука склопи моје очи,
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.
Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана.
Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда.
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.
Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана.
Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда.
ЖИВИ ХРАМ
Ја у срцу носим храм,
Што га време не рони!
У мом храму Христос сам
Пева псалме и звони!
Ја му слушам пој и звон -
Приђи, мајко, и ти чуј!
Лепше мени пева Он
Него сеја и славуј!...
Откад твоје млеко пих,
Многе дивне цркве знам!
Али, мајко, од њих свих
Најлепши је живи храм!
Што га време не рони!
У мом храму Христос сам
Пева псалме и звони!
Ја му слушам пој и звон -
Приђи, мајко, и ти чуј!
Лепше мени пева Он
Него сеја и славуј!...
Откад твоје млеко пих,
Многе дивне цркве знам!
Али, мајко, од њих свих
Најлепши је живи храм!
31 јул 2008
ЈА
Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!...
Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут док први пет'о кукурекне!...
Ја имам свој олтар на дну вреле душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.
Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе олтару.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
У ВЕНАЦ БЕСМРТНИХ ВЛАКЧАНА
Шуматовац, Куманово, Кајмакчалан, Мачков Камен,
Космај, Рудник, Поцерина, и чак тамо иза Дубља,
То су места ваше Славе, где из гроба букти пламен,
И кроз српство светлост шири — дивна зубља родољубља.
Ви сте први на Косову, Бошков барјак у вис дигли,
С тим барјаком што се опет као некад пољем вио,
Жудни Славе и мегдана, на маре сте први стигли,
И срећнији тога дана нико од вас није био.
Две су чете у бој пошле: вратила се једна само!
И то цела на штакама, много рана и ордења,
Док је једна цела чета, остала нам вечно тамо,
Да хумкама обележи пут за нова поколења.
Када буде бели оро, размахнуо снажна крила,
Да обиђе сва бојишта, где су српска деца клана,
Он ће видет' многа гробља, где се људска крвца лила,
Ал' ни једно тужно гробље, неће бити без Влакчана.
О, Влакчанко, узор мајко! Кад ноћ падне и дан смени,
На сеоској малој цркви, отворе се врата широм,
Са светачким ореолом приступају свете Сени,
И бденишу, док цар Лазар, не јави се са путиром..
Шуматовац, Куманово, Кајмакчалан, Мачков Камен,
Космај, Рудник, Поцерина, и чак тамо иза Дубља,
То су места ваше Славе, где из гроба букти пламен,
И кроз српство светлост шири — дивна зубља родољубља.
Ви сте први на Косову, Бошков барјак у вис дигли,
С тим барјаком што се опет као некад пољем вио,
Жудни Славе и мегдана, на маре сте први стигли,
И срећнији тога дана нико од вас није био.
Две су чете у бој пошле: вратила се једна само!
И то цела на штакама, много рана и ордења,
Док је једна цела чета, остала нам вечно тамо,
Да хумкама обележи пут за нова поколења.
Када буде бели оро, размахнуо снажна крила,
Да обиђе сва бојишта, где су српска деца клана,
Он ће видет' многа гробља, где се људска крвца лила,
Ал' ни једно тужно гробље, неће бити без Влакчана.
О, Влакчанко, узор мајко! Кад ноћ падне и дан смени,
На сеоској малој цркви, отворе се врата широм,
Са светачким ореолом приступају свете Сени,
И бденишу, док цар Лазар, не јави се са путиром..