ОЛТАР НА ДНУ ВРЕЛЕ ДУШЕ

О нашем песнику Милану М. Петровићу мало се зна.
За њега су чули само добри познаваоци српске књижевности у емиграцији. Родио се првог јануара 1902. године у Влакчи. У Београду је, 1938. године, штампао збирку “Зубља родољубља” и то је било последње што је објавио у отаџбини. А за отаџбину је, како рече један песник, изгорео. То се нарочито види из његових песама писаних у логору. У Другом светском рату одведен је у немачко заробљеништво, али је и у логору певао о својој вери и традицији. У Оснабрику, 1946. године, објавио је збирку песама “ Из ропства у изгнанство”. Касније је, због неслагања са комунистичком идеологијом, одбио да се врати у земљу, па је емигрирао у Сједињене Америчке Државе настанивши се у Чикагу (Илиној), где је радио као обичан фабрички радник.После Другог светског рата, Петровић је објавио “ Песме изгнаника “, штампане чак у Мелбурну, 1956 године (издање библиотеке “ Српска мисао”).Пред смрт је објавио и четврту збирку под насловом “ Скамењене сузе”.Умро је 13.априла 1963. године, на Велику суботу, а сахрањен је у Либертвилу.Једна од његових последњих песама има наслов ''Вера моја'', у којој исповеда своју свету Православну веру.Веома је дирљива његова песма ''Ја'' из које се види за које се вредности песник залаже.

02 јануар 2009

СРБИЈО

Кад туђа рука склопи моје очи,
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.
Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана.
Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда.

Нема коментара:

У ВЕНАЦ БЕСМРТНИХ ВЛАКЧАНА

Шуматовац, Куманово, Кајмакчалан, Мачков Камен,
Космај, Рудник, Поцерина, и чак тамо иза Дубља,
То су места ваше Славе, где из гроба букти пламен,
И кроз српство светлост шири — дивна зубља родољубља.
Ви сте први на Косову, Бошков барјак у вис дигли,
С тим барјаком што се опет као некад пољем вио,
Жудни Славе и мегдана, на маре сте први стигли,
И срећнији тога дана нико од вас није био.
Две су чете у бој пошле: вратила се једна само!
И то цела на штакама, много рана и ордења,
Док је једна цела чета, остала нам вечно тамо,
Да хумкама обележи пут за нова поколења.
Када буде бели оро, размахнуо снажна крила,
Да обиђе сва бојишта, где су српска деца клана,
Он ће видет' многа гробља, где се људска крвца лила,
Ал' ни једно тужно гробље, неће бити без Влакчана.
О, Влакчанко, узор мајко! Кад ноћ падне и дан смени,
На сеоској малој цркви, отворе се врата широм,
Са светачким ореолом приступају свете Сени,
И бденишу, док цар Лазар, не јави се са путиром..